FK Hajduk Kula | Sportski Zurnal Fudbal Vesti

Istorijat priredio

  Predrag Rajić

—————————————————————————————————

Period 1912—1925.

Prvu fudbalsku loptu u ovaj grad doneli su Andraš Futo i Veljko Jerkov Ljubiša, loptu su kupili u Budimpešti za dve tadašnje krune. Atraktivnost fudbalske igre prevashodno je bila na visokom nivou kod mlađe kulske populacije, da bi brzo sa oduševljenjem bila prihvaćena i kod starijih. Igralo se najčešće u sopstvenim cipelama, a često i bosonogi bez dresova u vlastitim košuljama.

Prvi svetski rat (1914. god.) prekinuo je rad FK Hajduk Kula preteče, a tako je bilo i u drugim mestima. Igrači i sportski radnici su uglavnom bili na frontu a na igralištima su ostala mahom deca. Ali već jeseni 1917. godine od doraslih mladića i ponekih starijih igrača koji su se, koristeći razne okolnosti, našli kod svojih kuća – bilo je moguće sastaviti fudbalski tim. Tako je posle duže vremena KAFK oživeo, klupske prostorije otvorene su u hotelu „Kasina“ u centru grada, a na čelo uprave stali su novi ljudi: Geza Knefeli, Šandor Vikhart, Erne Dobler i dr. Sve oči Kuljana uprte su ka „Vašarištu“ !

Posle teških ratnih godina u novostvorenoj državi Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, za fudbalski sport u Kuli nastaje novo razdoblje razvoja i napretka. Kada je 1920. godine, u okviru Fudbalskog saveza SHS osnovan Subotički podsavez i u KAFK-u su počele ozbiljnije pripreme za predstojeće utakmice. Ograđuje se igralište, nabavlja se potrebna oprema, treninzima rukovodi Ferenc Platko, a disciplina je na zavidnoj visini. U periodu 1920—1921. boje kluba branili su: Ferenc Platko, Jožef Sep, Jene Halas, Martin Hausloner, Marton Marks, Križan Šmit, Andrija Futo, Jožef Šmutc (kapiten), Oto Knezi, Šandor Švrakin i Laslo Egeto.

Najupečatljivija ličnost svakako je bio trener i golman tima Ferenc Platko. Još pre dolaska u KAFK, Platko je nastupao kao golman za mađarsku fudbalsku reprezentaciju. Kada je 1923. godine napustio Kulu ponovo je bio u Mađarskoj, da bi potom prešao u Španiju gde je branio boje čuvenog katalonskog i planetarno popularnog kluba- slavne Barselone! Svoju fudbalsku karijeru Platko je okončao u Čileu, u kom je i preminuo 1977. godine.

U međuvremenu dolazi i do prve velike smene generacija u kulskom fudbalu pa dres KAFK-a preuzimaju: Ištvan Varga, Janoš Katatič, Andraš Hel, Pera Struklić, Andraš Futo, Lajoš Katatič, Zoltan Zonerfeld, Rihard Šaler, Ljubomir Rankov i Šandor Švarkin. Zahvaljujući uglavnom ovim fudbalerima, njihovom entuzijazmu i sposobnostima, KAFK je postigao vrlo zapažene rezultate u takmičarskoj sezoni 1923/24. kada su osvojili prvo mesto u 2. razredu Subotičke podsavezne lige, stekavši time pravo takmičenja u višem rangu- 1. razredu.

Godine 1925. jedan broj građana napušta osniva krilo KAFK-a, koje postaje zasebno i počinje da funkcioniše kao fk Hajduk. Deo kluba koji nije prešao u Hajduk, 1926. godine osniva Radnički, koji će 1938. godine postati JSK (Jugoslovenski sportski klub). Ipak nakon rascepa iz 1925/26. godine, kod preostalog krila bivšeg KAFK-a, dolazi do stagnacije a potom i opadanja u formi i kvalitetu igre ovog kluba. Rezultati bivaju sve slabiji, a na žalost brojnih navijača klub se nije oporavio i konsolidovao sve do Drugog svetskog rata, kada je i ugašen.

Period 1925—1941.

Uprkos velikoj popularnosti fudbala među kulskim građanima, nisu svi mogli sebi da priušte i za ono vreme ipak skupu opremu, pa je fudbal sve više postajao privilegija pripadnika bogatijih staleža, cenjenih zanatlija, trgovaca, viših činovnika i oficira, pravnika, prosvetara, lekara i posebno sve dominantnijih privrednika i industrijalaca.

Deca zemljoradnika i fabričkih radnika uglavnom nisu sebi mogla da priušte igranje u KAFK-u, pa se dolazi na ideju o odvajanju i stvaranju novog fudbalskog kolektiva u Kuli. Nošeni čistom i iskrenom ljubavlju prema sportu entuzijasti kreću u ostvarivanje ovog projekta. Naturalnom razmenom zakupljen je teren i prostorija u kafani Petera Rujera a za potrebe novoformiranog kluba. Polet ovih ljudi zauvek će se pamtiti u bačkoj ravnici, jer upravo oni stvorili su njenu diku, koja će od Kule načiniti jedan od najbitnijih srpskih fudbalskih centara ali je uvrstiti i na evropsku mapu najpopularnije igre na svetu.

Bili su to: Stevan Pejčić, Rade Pejčić, Uroš Ćirić, Gojko Obradov, Nebojša Šovljanski, Pera Šovljanski i Vojin Palanački.

Sportski klub Hajduk zvanično je pod tim imenom počeo da radi 1925. godine. Osnivačkoj skupštini u gostioni „Ratar“ prisustvovali su brojni građani i njegovi prvi fudbaleri. Na predlog Stevana Pejčića klub je poneo ime „Hajduk“ a za prvog predsednika izabran je Panta Leđenski, vlasnik gore pomenute gostionice. Drugi istaknuti članovi kluba u vreme osnivanja bili su: Sava Prekajac, Radoslav Šovljanski, Vlada Prekajac, Stanimir Šovljanski – Baća, Sima Šuvakov, Vladislav Bogojevac, Stevan Ćirić – Čiča i drugi.

Svoju prvu utakmicu novoosnovani SK Hajduk odigrao je u Ruskom Krsturu protiv SK „Rusin“ i slavio sa 5:2. Prvenstvene utakmice Hajduci su igrali u okviru 3. Razreda Subotičkog fudbalskog podsaveza. Ovaj susret bio je ujedno i zvaničan uslov za registraciju kluba. Do 1929. godine Hajduk se takmičio u 3. razredu Subotičkog podsaveza. Naravno, ambiciozni Kuljani se nisu ovim zadovoljili već su izborili plasman u viši rang takmičenja u kom su obitavali u periodu 1929. – 1933. godine, da bi se upravo 1933. godine plasirali u najviši rang Subotičkog podsaveza, koji je u suštini predstavljao najkvalitetniju ligu Vojvodine.

Još tada naslućivala se Hajdukova kob, neprestane borbe sa nedaćama i nesrećama koje nikada nisu išle same, ali i hrabra predana borba sportskih radnika ovog dela ravnice koja je, ne samo spasila, već i osnažila kolektiv, tada već prepoznatljiv u sportskim krugovima Kraljevine Jugoslavije. Hajduci su se suočavali sa velikim materijalnim problemima, nestašicom i oskudicom, koju su uspevali da savladaju samo zahvaljujući neumornom radu i odricanju. Novac za opremu igrači su davali sami, a u kasu kluba uvek se slivalo, a iz nje nikad uzimalo. Na utakmice se išlo često peške i uvek u sopstvenoj režiji. Autobus je tada bio samo san Hajdukovih navijača, a igralište se selilo od Železničke stanice do Vašarišta i Štreke, klupske prostorije od Rujera do Ratara i Papule, pa tako u krug.

Pa ipak i u ovim uslovima među Hajducima rađa se snažan osećaj zajedništva, uprkos socijalnim, profesionalnim, nacionalnim, verskim i političkim razlikama, fudbalski klub hajduk kula je postao ideal, postao je pojam koji se ne ogleda kroz ljude ili materijalnost već kroz snove i emotivnost. Ko tu istinu ume da shvati i za nju se žrtvuje može se nazvati navijačem, a takve je Hajduk bez obzira na lokalne i generalne društvene okolnosti uvek imao.

Period 1941. – 1991.

U periodu Drugog svetskog rata (1941—1945), fašistički okupator zvanično dekretom prekida rad kluba, ali Hajdukovi simpatizeri nastavili su sa održavanjem u životu fudbalske igre, nije prošlo dugo a na Jarošu je lopta budila nadu u slobodu i neku srećniju budućnost. Okupatorske vlasti dozvolile su obnavljanje rada kluba ali je izričito bilo zabranjeno da se fudbalska delatnost odvija pod starim imenom. U veoma skromnim i otežanim uslovima ipak dolazi do obnove kluba ali pod nazivom „Ifjusag“ – („Omladina“). Promenjeno ime, nije promenilo i duh. U vreme okupacije, čitava delatnost kluba svodila se samo na igranje prijateljskih utakmica, sa slabašnim klubovima iz okoline, koji su održavali imitaciju života u sličnim uslovima.

Nekoliko igrača koje je okupator zatekao u domovima, zadesila je strašna sudbina – na mučki način su lišeni života, bili su to Borislav – Braca Pejčić, Rada Počuča, Milenko Madžarev i Laza Putnik. Među ubijenima tih prvih dana okupacije bio je i jedan deo klupskih funkcionera, a veliki broj navijača je lišen slobode, odveden u zarobljeništvo, maltretiran ili ubijan. U toku rata stradalo je još Hajdukovih igrača, tako je Novak Pejčić obešen, a Milanko Jovanović – Gaga interniran i nestao na Istočnom frontu.

Period reorganizacije fudbala u posleratnim godinama trajao je sve do jeseni 1946. godine, kada je otpočelo sa redovnim državnim prvenstvima. U prvim posleratnim godinama Hajduk se u prvenstvu takmičio u glavnom sa klubovima iz okolnih mesta, a kako su godine prolazile i sa klubovima širom Vojvodine, Slavonije, Baranje, Mačve. Karakteristika tog vremena jeste rad našeg kluba po čisto amaterskim principima, sa osloncem na sopstvene snage tj. na fudbalere koje smo sami odgajali iz redova masovnog članstva.

U ovom razdoblju promenivši nekoliko imena (Udarnik, Bratstvo-Jedinstvo, Jedinstvo) i nekoliko stepena takmičenja, Hajduk je od 1949. godine ponovo zaigrao pod svojim starim i renomiranim imenom, imao je i relativno dobre rezultate. Takmičio se u Subotičkom, Somborskom i Novosadskom podsavezu. Prvi značajniji uspeh u tom periodu, pod stručnim rukovodstvom Slobodana – Bate Anđelkovića, postignut je 1949. godine osvajanjem prvog mesta u Somborskom podsavezu, čime je FK Hajduk stekao pravo igranja kvalifikacija za ulazak u Vojvođansku ligu. Hajduk je tada krenuo ka samom vrhu vojvođanskog fudbala, vrhu na kom je i danas.

Takmičenje u Trećoj zonskoj fudbalskoj ligi predstavljalo je najveći uspeh Hajduka. Pošto je u sezoni 1955/56. godine ubedljivo osvojio prvo mesto u Subotičko-somborskoj ligi, sa 10 bodova više od najbližeg pratioca, kulski tim postigao je najveći uspeh od svog osnivanja – kvalifikovao se u treću zonu. Takmičeći se u sistemu zonskih liga, Hajduk se našao među 75 najkvalitetnijih fudbalskih klubova u SFR Jugoslaviji.

Premijera Hajduka u trećoj zoni, koja je obuhvatala teritoriju Vojvodine, Slavonije, Baranje, Beograda, Posavine i Podunavlja bila je više nego zadovoljavajuća. Na kraju prvenstva Hajduk je zauzeo peto mesto. Na koncu jesenjeg dela prvenstva 1957/58. godine Hajduk je zauzeo drugu poziciju što je bio i najviši plasman ovog kluba.

Posle tri uzastopna pokušaja Hajduk se konačno plasirao u Drugu saveznu fudbalsku ligu (severne grupe) 1970. godine. Kuljani su deklasirali tim Valpovke iz Valpova, prvaka slavonske lige sa 7:1 u Kuli i 4:3 u Slavoniji.

Kuljani su u Drugoj saveznoj ligi bili tri sezone, da bi je napustili 1973. godine i ispali u vojvođansku ligu. Hajduk je narednih petnaestak godina stagnirao i takmičio se u ovom rangu. Sa izuzetkom perioda 1983-85. godine kada je Hajduk bio u Bačkoj zoni.

Srećom dolaze i bolji dani. Beli su u sezoni 1988/89. do poslednjeg kola bili kandidat za ulazak u treću ligu, no što nisu uspeli tada, učinili su naredne sezone – Hajduk je tada ubedljivo osvojio prvo mesto i ispunio cilj. Već premijerne sezone Kuljani beleže sjajan uspeh i zauzimanjem trećeg mesta obezbeđuju plasman u Drugu saveznu ligu, tačnije posle 18 godina, povratak u istu. Bilo je to u sezoni 1990/91. godine. I tada, munjevit napredak beli Zulu borci, kako su ih navijači od milošte nazivali upotpunjuju ostvarivanjem snova svih Hajdukovih igrača. Naime, u sezoni 1991/92. godine Hajduk se plasirao u elitu, u Prvu saveznu ligu novoformirane SR Jugoslavije.

Period od 1991.

Hajduk u ovom periodu mnogo, pored igračkog kadra i organizacije unutar kluba, ulaže i u infrastrukturu. Tako, 1992. godine završavaju se radovi na izgradnji prelepog sportskog objekta, i tada, jednog od najmodernijih, najfunkcionalnijih ali i najlepših stadiona u zemlji. Početak rata omeo je njegovo potpuno dovršavanje i natkrivanje.

Stadion je napravljen zahvaljujući uspešnim marketinškim potezima, bez dinara sopstvenog kapitala i uz skromnu pomoć grada. Montažni elementi nabavljeni su u Sloveniji a projektant bio je arhitekta Miodrag Rakočević. Hajduk od ulaska u elitu istu nije napuštao, što ga svrstava u red pet najuspešnijih srpskih fudbalskih klubova u poslednje dve decenije.

Svakako velike zasluge za ovaj uspon Hajduka, koji traje i danas nose i čelnici kluba, u prvom redu Radoman Vasović (predsednik kluba), Radomir Čurović (kasnije direktor), Aleksandar Vlaškalić (generalni sekretar, pa direktor), Zoran Simunović(direktor) i dr.

U ovom periodu klub počinje da sponzoriše kulska kompanija Rodić MB (od 1992. godine).

Hajduk tada svom starom nazivu pridodaje i ime kompanije, pa tako nastaje FK Hajduk Kula.

Da je Hajduk klub u kom se ne misli samo na rezultate i lične uspehe već i na ljudskost i rodoljublje dokazale su mnoge generacije ovog kolektiva. Pomažući klubove iz sopstvene opštine, ali i cele Bačke, neretko ih spašavajući i gašenja.

Međutim da su često, pored materijalnih sredstava Otadžbini znali pokloniti i život dokazao je Siniša Peulić prvotimac koji je klub pojačao iz banjalučkog Borca. Na ratištu, u odbrani Republike Srpske, Peulić je 1995. izgubio život.

Još nekoliko desetina navijača, zaposlenih u klubu, bivših i aktivnih fudbalera učestvovalo je, često i dobrovoljno, u odbrani srpskog naroda zapadno od Drine i Dunava, u krvavom građanskom ratu na prostoru tada već bivše SFR Jugoslavije.

FK Hajduk je pored humanitarne pomoći koju je neretko slao, načinio 13. 10. 1994. godine gest vredan divljenja. Celokupna uprava, stručni štab, igrači, otišli su u Banja Luku, danas prestonicu Republike Srpske i sa domaćim Borcem na prepunom gradskom stadionu, odigrali prijateljski, zapravo bratski meč. Pored dobre volje, gradu pod opsadom Hajduci su poklonili i osnovne potrepštine koje su im nedostajale.

Takođe, u toku NATO agresije 1999. godine Hajduci su se potrudili da olakšaju te teške dane, sedam puta bombardovanoj Kuli. Tako su organizovane prijateljske utakmice sa novosadskom Vojvodinom i drugim klubovima, uprkos stalnoj vazdušnoj opasnosti.

Kulska ambicioznost ponovo je došla do izražaja 1997. godine. Iako su mediji klubu predviđali borbu za opstanak, na petogodišnjicu elite igrači su ostvarili najviši plasman u istoriji. Predvođeni Miroslavom Vukašinovićem, Kuljani su zauzeli četvrto mesto i obezbedili izlazak u Evropu, u Intertoto kup. Hajduk se u IT kupu našao u grupi sa Halmštadom iz Švedske, Lomelom iz Belgije, Turkuom iz Finske i Kongsvingerom iz Norveške. Zbog samo jedne prečke, a ne pogotka, Kuljani se nisu plasirali u samu završnicu ovog takmičenja.

– 21. 06. 1997. godine, Kula: Hajduk Rodić MB – Halmštad 0:1 (0:0)

Hajduci se nisu snašli protiv tadašnjeg lidera švedskog prvenstva koji je nastupio u punoj takmičarskoj formi, a predvodio ga je sada već za čitav fudbalski svet legendar Frederik Ljunberg. Treba napomenuti da je neposredno pre jedinog pogotka, čuvar kulskog gola Radulović, odbranio i jedanaesterac Andersonu.

29. 06. 1997. godine, Turun Paloseura (Finska): Turku – Hajduk Rodić MB 1:2 (1:0) Uprkos ranom vođstvu domaće ekipe već u drugom minutu, Hajduci su izvanrednom realizacijom i požrtvovanošću uspeli da preokrenu rezultat u finišu meča, te golovima Karanovića i Osmanovića stignu do prve pobede na međunarodnoj sceni.

12. 07. 1997. godine, Kula: Hajduk Rodić MB – Kongsvinger 2:0 (1:0)

Odličnom igrom pred više od 5000 gledalaca, koliko ih je bilo i protiv švedskog tima, Norvežani su nadigrani i ubedljivo poraženi. Egzekutori su bili Puhalak i Markoski.

19.07.1997. godine, Lomel (Belgija): Lomel – Hajduk Rodić MB 3:2 (0:1)

Borbenost Kuljana nije nagrađena u Belgiji. Kuljani su došli u vođstvo golom Puhalaka, vratili se remiju nakon belgijskog preokreta pogotkom Kulića, propustili nekoliko kolosalnih šansi i primljenim golom u finišu, završili svoje učešće.

Halmštad 10 bodova, Lomel 6 bodova, Hajduk Rodić MB 6 bodova, Turku 4 boda, Kongsvinger 1 bod

Narednih godina Hajduk se uglavnom zadovoljavao mestom u sredini tabele. U nimalo lagodnoj konkurenciji, Kuljani su uvek sa više ili manje napora uspevali u nameri da očuvaju elitni status.

Uporedo sa održavanjem ugleda na fudbalskom terenu, ulagalo se i u infrastrukturu. Pored glavnog objekta SPC Hajduka ulagalo se i u pomoćne terene na Vašarištu, koji su zakupljeni na 99 godina. Kuljani su u ovom periodu dobili i svoju zvaničnu filijalu, Lipar MB, klub iz istoimenog mesta u kulskoj opštini. U tom trenutku samo je još Partizan u Prvoj saveznoj ligi imao svoj „klub u klubu“.

Stigli su beli tih godina da izuzetno namuče i najprotežiranije klubove ove zemlje. Ne samo da su više puta remizirali protiv Partizana i Crvene zvezde, kako na svom tako i njihovom bunjištu već su znali i da načine podvig.

Kula, tih godina dobija i svog prvog olimpijca. Golman našeg kluba, reprezentativac Nikola Milojević, heroj mlade reprezentacije koja je 2004. godine osvojila srebrnu medalju na evropskom prvenstvu, predstavljao je našu domovinu na Olimpijskim igrama u Atini.

Godine 2005. dolazi do promena u kulskom ponosu. Menja se rukovodstvo a klupski generalni sponzor kompanija Rodić MB, postaje samo donator. Suočeni sa situacijom u kojoj je i opstanak kluba u surovim vodama visio o koncu Kuljani prave radikalne rezove. U iščekivanju privatizacije steže se kaiš, podmiruju se samo osnovne infrastrukturalne potrebe, a sav novac ulaže u igrački kadar. Filijala kluba POFK Hajduk će se ipak, zbog velikih izdataka, fuzionisati sa Radničkim iz Sombora, koji je Hajduk na taj način spasio ispadanja u drugu vojvođansku ligu.

Velikim radom, te mudro iskorišćenim novčanim sredstvima Hajduk u sezoni 2005/06. godine ostvaruje najveći uspeh u svojoj istoriji, plasman u kup UEFA. Hajduk se te godine plasirao na četvrto mesto poslednje sezone zajedničkog prvenstva Srbije i Crne Gore, sa samo bodom zaostatka iza trećeplasiranog Voždovca, koji je odustao od Evrope. Žreb je u drugom kolu pretkvalifikacija Hajduku je dodelio renomirani, sofijski CSKA, koji je samo sezonu ranije palio i žario najkvalitetnijim evropskim terenima. Pravila UEFA–e, nisu dozvolila Hajduku da utakmicu odigra na Gradskom stadionu. Hajduk je ispao nakon dva remija, u Sofiji 0:0 i na neutralnom terenu u Beogradu 1:1, zbog pravila o važenju gola u gostima i to nakon produžetaka primivši gol u 120. minutu (pogodak Tunčeva). Strelac za oficijelnog domaćina na tom meču, bio je Stančić u 104. minutu utakmice.

Ovo nije pokolebalo Hajduk koji je i sledeće sezone uspeo da izbori peto mesto i plasman na evro scenu. Hajduk je prethodno preuzeo Žarko Soldo. U toj sezoni 2006/07. godine Hajduk je stigao i da nanese potpunu rezultatsku katastrofu Partizanu rezultatom 3:0. Strelci su bili dva puta Milan Perić i jednom Ljubomir Fejsa, za kog će upravo Partizan 2008. godine izdvojiti najveću sumu novca za jednog domaćeg igrača u istoriji dotičnog kluba.

Kuljani su se tako deset godina kasnije ponovo našli u Intertoto kupu. Takmičenju koje je izmenilo pravila i polako išlo ka gašenju. No, osvajači Intertoto kupa (ukupno devet) imali su pravo učešća u kupu UEFA, što je svakako bio veliki motiv.

Hajduk je u prvom kolu bio slobodan, da bi se u narednoj rundi susreo sa slovenačkim Mariborom. Iako je prvu utakmicu izgubio 2-0, Hajduk se blistzavom partijom u na naeutralnom terenu u Beogradu revanširao 5-0 i tako prošao dalje.

U finalu su beli ukrstili koplja sa Leirijom iz Portugala. Nakon pobede u Beogradu od 1:0, u revanšu se ponovila zla kob i zahvaljujući golu u poslednjim trenucima susreta, ispuštena je titula osvajača INtertoto kupa.

Istorijat priredio Predrag Rajić