FK Hajduk Kula | Sportski Zurnal Fudbal Vesti

 ———————————————————————————————-

Uprkos velikoj popularnosti fudbala među kulskim građanima, nisu svi mogli sebi da priušte i za ono vreme ipak skupu opremu, pa je fudbal sve više postajao privilegija pripadnika bogatijih staleža, cenjenih zanatlija, trgovaca, viših činovnika i oficira, pravnika, prosvetara, lekara i posebno sve dominantnijih privrednika i industrijalaca.

Deca zemljoradnika i fabričkih radnika uglavnom nisu sebi mogla da priušte igranje u KAFK-u, pa se dolazi na ideju o odvajanju i stvaranju novog fudbalskog kolektiva u Kuli. Nošeni čistom i iskrenom ljubavlju prema sportu entuzijasti kreću u ostvarivanje ovog projekta. Naturalnom razmenom zakupljen je teren i prostorija u kafani Petera Rujera a za potrebe novoformiranog kluba. Polet ovih ljudi zauvek će se pamtiti u bačkoj ravnici, jer upravo oni stvorili su njenu diku, koja će od Kule načiniti jedan od najbitnijih srpskih fudbalskih centara ali je uvrstiti i na evropsku mapu najpopularnije igre na svetu.

Bili su to: Novak Pejčić, Stevan Pejčić, Rade Pejčić, Uroš Ćirić, Gojko Obradov, Nebojša Šovljanski, Pera Šovljanski i Vojin Palanački.

Sportski klub Hajduk zvanično je pod tim imenom počeo da radi 1925. godine. Osnivačkoj skupštini u gostioni „Ratar“ prisustvovali su brojni građani i njegovi prvi fudbaleri. Na predlog Novaka i  Stevana Pejčića klub je poneo ime „Hajduk“ a za prvog predsednika izabran je Panta Leđenski, vlasnik gore pomenute gostionice. Drugi istaknuti članovi kluba u vreme osnivanja bili su: Sava Prekajac, Radoslav Šovljanski, Vlada Prekajac, Stanimir Šovljanski – Baća, Sima Šuvakov, Vladislav Bogojevac, Stevan Ćirić – Čiča i drugi.

Svoju prvu utakmicu novoosnovani SK Hajduk odigrao je u Ruskom Krsturu protiv SK „Rusin“ i slavio sa 5:2. Prvenstvene utakmice Hajduci su igrali u okviru 3. Razreda Subotičkog fudbalskog podsaveza.
Ovaj susret bio je ujedno i zvaničan uslov za registraciju kluba. Do 1929. godine Hajduk se takmičio u 3. razredu Subotičkog podsaveza. Naravno, ambiciozni Kuljani se nisu ovim zadovoljili već su izborili plasman u viši rang takmičenja u kom su obitavali u periodu 1929. – 1933. godine, da bi se upravo 1933. godine plasirali u najviši rang Subotičkog podsaveza, koji je u suštini predstavljao najkvalitetniju ligu Vojvodine.

Još tada naslućivala se Hajdukova kob, neprestane borbe sa nedaćama i nesrećama koje nikada nisu išle same, ali i hrabra predana borba sportskih radnika ovog dela ravnice koja je, ne samo spasila, već i osnažila kolektiv, tada već prepoznatljiv u sportskim krugovima Kraljevine Jugoslavije. Hajduci su se suočavali sa velikim materijalnim problemima, nestašicom i oskudicom, koju su uspevali da savladaju samo zahvaljujući neumornom radu i odricanju. Novac za opremu igrači su davali sami, a u kasu kluba uvek se slivalo, a iz nje nikad uzimalo. Na utakmice se išlo često peške i uvek u sopstvenoj režiji. Autobus je tada bio samo san Hajdukovih navijača, a igralište se selilo od Železničke stanice do Vašarišta i Štreke, klupske prostorije selile su se od Rujera do „Ratara“ i Papule, pa tako u krug.

.

Pa ipak i u ovim uslovima među Hajducima rađa se snažan osećaj zajedništva, uprkos socijalnim, profesionalnim, nacionalnim, verskim i političkim razlikama, Hajduk je postao ideal, postao je pojam koji se ne ogleda kroz ljude ili materijalnost već kroz snove i emotivnost. Ko tu istinu ume da shvati i za nju se žrtvuje može se nazvati navijačem, a takve je Hajduk bez obzira na lokalne i generalne društvene okolnosti,uvek imao.