Nije loše nekad sesti i preispitati se.
Sve. Svoje stavove, svoje poteze, svoje odluke.
Sebe, u celini.
Da li je moglo bolje… Da li je moglo i gore…
Da li je moglo biti drugačije?
Ipak, uvek je koren, bilo kog važnog procesa, negde davno, u dubini, na početku…
Zašto mi prijaju orijentalna muzika i skandinavski metal?
Zašto tako iskreno cenim glumu Entoni Hopkinsa?
Zašto mi se sviđaju crnke?
Zašto ne mogu da jedem ribu (iako sam maltene i odrastao na moru)?
Zbog čega se idealna lepota krije u telu Monike Kruz?
Kako to da tako lako podnosim zimu?
Zašto me kiša inspiriše?
Zbog čega jednog ravničara oduševljava Cetinje?
Hoće li London biti prestonica sveta i pošto iskusim Nju Jork, La Paz, Helsinki, Prizren?
U krajnjoj liniji, zašto navijam baš za Hajduk?
Zbog čega volim Hajduk?
A ne kao sav „normalan“ svet…
Je li koren svih odgovora isti? Odgovor će doći i na ovo i na sva pitanja. Jednog dana, onog dana…
Žurio sam na čas. Učenik četvrtog razreda, poslušno hita ka školi. Na čas – klavira! Ali, kud baš u tu sredu da igramo kući? Pa još sa novajlijama i imenjacima (sa Liona). Muzička škola, i tada, a i danas, nalazila se bukvalno iza, a delom i iznad stadiona. Kabinet mog profesora Ištvana Futoa, gledao je pravo na naš beli hram. Doduše, videlo se samo parče tribine, ali ako izađete na balkončić ili se popnete na podest, videli bi ste gol prema južnoj tribini.
Odgledao sam prvo poluvreme. Bio sam ljut i besan i srdit i pun svakog drugog osećanja koje se javlja usled – velike nemoći. Morao sam žurno kući po note i kajdanku, pa natrag, pored stadiona.
Približavajući se školi, video sam jednog momka, danas bi bio moj vršnjak, znao sam ga tek onako, iz viđenja. Laganim hodom, udaljavao se ka loži, kao paun šepureći svoju zelenkastu, “kapa” trenerku. Bojažljivo sam mu nazvao dobar dan i bez čekanja odgovora upitao
– Vodimo li još? (kao da sam slutio)
– Ne. 2:1 je – odgovorio mi je, ne pogledavši me.
– Pa za koga? – upitah dečački šokiran.
– Pa za njih! – odbrusi mi poznanik.
Uh, svet mi se… uzdrmao. Za rušenje je bilo još rano. Pa kako to za njih, pomislih? Nikada se nije desilo da nam novajlija okrene rezultat u Kuli. To se znalo, povedeš i gotovo. Jeste da danas ne igra Osman, ali opet… Sve mi se to vrzmalo po glavi, takvim intenzitetom, da nisam ni primetio kada sam seo za klavir, načinjen od mahagonije i sa finim politirom, marke Čajskovski.
Idemo, dok nastavnik ne dođe, rutinski. Skala, levom, pa desnom rukom, pa sa obe. Napamet bez gledanja. Prvo dva dura, pa jedan mol i onda sve to isto, samo unazad. Kao trening, kao svako zagrevanje za trening. Tada to tako nisam video. Tada sam to shvatao kao ničim izazvanu kaznu, za neko strašno delo, koje ni ne znam da sam počinio. I to naročito surovu kaznu, rekao bih. Mora da je greh bio golem!
Nastavnik je ušao i nakon kratkog pozdrava, čisto radi forme komunikacije u jednoj ustanovi vaspitno-obrazovnog tipa, otvorio je prozor.
Sada je huk iz 3.000 grla bio daleko jači.
– Idemo, prvo etida, napamet.
Etide sam uvek lako savlađivao, nekako bih im ozbiljno prilazio i sviđao mi se njihov sladunjav prizvuk, blizak dečjem osećaju za lepo.
– Polako, iz f-dura, ponovo, ra-ta-ta-ta-ta-ta, ra-ta-ta-ta-ta-ta. Pjano, pjanisimo, e sad meco-forte i opet, ra-ta-ta-ta-ta-ta – oštro je naglašavao moj nastavnik, ništa manje odsečnim korakom kružeći oko mene.
Povika ima, želje ima, ali to je žuti karton, korner, faul, pauza zbog izmene, nema one čuvene radosti zbog gola. Kao što se oficir PVO brzo izvešti da prepozna zvuk aviona i tačno zna da li menja pravac, ili se spušta, možda sprema da izbaci smrtonosni tovar, ili pak samo nastavlja svoju prvobitnu putanju, tako i navijač, tačno ume da oceni koji huk označava protest zbog sudijske odluke, koji penal, koji podršku zbog odvažnog pokušaja sa distance, a koji – gol.
I tokom uvežbavanja jedne sinkope – napokon gol! Evo ga, čujem ga, tu je. Izjednačili smo, uh, koliko mi je sad lakše. Gledam na sat. Još najviše petnaest minuta, plus zaustavno vreme. Dobro je, još ima nade.
Nastavnik me opominje zbog položaja prstiju, a u stvari mi stavlja do znanja kako je svestan moje rasejane koncentracije, ali ja ne hajem. MOJ Hajudk je izjednačio. Pa ne može se tek tako gostiti kraj Kišovog kanala gospodo, ovde se ni Ljunberg nije naigrao!
Prelazimo na sonatu. Nju ne znam napamet, a i uz note mi ide traljavo, mučno. Mučno i za mene dok sviram, tako bolno neuvežbanu kompoziciju, ali i za nastavnika koji me je taman pohvalio zbog etide, koja je klizila, kao po ledu. Naravno, moj nastavnik vas gotovo nikad neće pohvaliti otvoreno. Znate da ste navežbali kompoziciju, kada vas – ne ukori, već vam gustim obravama i smrtno ozbiljnim licem važno kaže, ne izustivši – nastavi. Samo tako nastavi.
Vojsku nisam služio, ali pretpostavljam da je i oficirski rečnik sličan.
I tako, sviram ja sonatu, kao da prevodim tekst sa nekog meni nepoznatog indoevropskog jezika, pa prema smislu i sličnosti hvatam po neku reč, ali ne i smisao.
I tada, čuh! To je to. To je TO! Taj huk, ne može biti ništa drugo, ništa drugo nego – gol. GOL! 3:2, preokret, pobeda. Unapred upisana, izgubljena, pa vraćena, najlepša pobeda!
Prekinuo sam i instiktivno se okrenuo prema stadionu. Maestro nije više imao snage da se sa mnom bori. Upisao mi je u svesku – „sonatu uvežbati, etidu ponovoti“ i zamrčio potpis.
Bacio mi je svesku i rekao – Hajde idi, možda i stigneš na oproštaj.
Zahvalno sam mu se osmehnuo i krenuo ka hramu, ubrzano pretrčavajući, tada neograđeni Pionirski dom. Utakmica je već bila gotova. Reka ljudi je napuštala stadion, drugari su me pozdravljali, beli su otpozdravljali…
Eto, kada se potrudiš, možeš pronaći i po neko zato. Na makar jedno zašto. Znam samo da na pitanje – Zašto baš Hajduk, mogu dugo nabrajati odgovore.
Svako zašto, ima makar jedno zato.
Ovo ih ima – bezbroj.
Predrag Rajić
Please give us your valuable comment